Kao što se po pravilu zna, Stražilovski kup je jedno od najkvalitetnijih trka na Fruškoj gori. Dobre karte, dobre koncepcije, generalno kvalitetne trke.
Iz "istraživanja" ovog terena, kad se poslednji put trčala trka ovde, video sam užas od izohipsi, strmog terena, ali i dosta reljefnih objekata. Zbog takve koncepcijeterena, prvobitni plan je bio da se učestvuje samo na srednjoj distanci, ali smo u poslednjem trenutku odlučili da uzmemo učešće i na sprintu.
SPRINT - DAN 1
Sama ideja sprinta u šumi mi je uvek bila interesantna, ali u većini tih sprinteva kojih sam trčao, to je bio samo neki park.
Naravno, nisam očekivao bilo kakav rezultat, već je ideja samo završiti trke do kraja godine.
Čim sam krenuo sa starta, video sam šta će biti 2 najveća problema, popeti se uz izuzetno strme uspone do kontrola, kao i naći mesto gde da se pređe potok po sredini doline.
Prvih nekoliko kontrola sam išao solidno, zatim na petu kontrolu odlučujem da presečem brdo, što je, naravno izuzetno glupa varijanta, s obzirom da je sprint i da okolo postoji put koji vodi do kontrole. Do samog kraja staze proste kontrole, ali dosta penjanja i izuzetno naporna trka fizički, pogotovo za mene.
SREDNJA - DAN 2
I tako, opet ja došao na trku u nadi da će biti malo lakše fizički, al znajući kakav teren me čeka, nisam uspeo da se ohrabrim nešto više.
Start i finiš su bili na vrhu brda, sa kog smo morali da siđemo totalno, zatim da se popnemo na sledeće, pa nazad na finiš. Odmah na startu pravim grešku. Silazeći na prvu kontrolu povukao me je jarak sa leve strane ispod kog nisam video kamenje i stene.
Ka trećoj kontroli odlučujem da idem delimično pravo i tu sam već video da je ipak ta pauza od orijentiringa došla na red. Popeo sam se dosta iznad treće i usporio maksimalno jer nisam bio siguran šta je šta. Primetio sam čistiju šumu i u trenutku pomislio da sam izašao ispod kontrole, ali sam zavaljujući privatnom posedu shvatio da sam iznad.
Na dalje nastavljam veoma iscrpljen jer je peta kontrola imala ogroman uspon. Prvu grešku koju pravim bila je pri silasku na KT9 gde me je povukao greben na levo.
Nekoliko sigurnih kontrola i konačno nizbrdo. Odlučio sam makar taj deo da istrčim kako treba, ali naravno zahvaljujući pauzi od karte pravim glupave greške u samom krugu kontrole.
Kritična kontrola, zbog koje me je iskreno sramota, jeste KT16. Krenuo sam pogrešnim putem i krenuo da se penjem. Nakon par minuta zastao sam da pogledam bolje u kartu, jer mi nije delovalo da je tolko strm teren na karti. Kada sam shvatio šta sam uradio, zapitao sam se šta ja uopšte tražim na orijentiringu kad pravim ovako glupave početničke greške.
Do samog kraja ništa specijalno tehnički teško.
Sam zaključak sa trke jeste da sam tehnički užasno išao i da treba tu još dosta rada čak i sa kartom, ali opet sa druge strane postoji šansa da kada budem podigao fizičku spremnost na neki zadovoljavajući nivo, da će sama koncentracija biti bolja.
Na samom kraju da pohvalim organizatore za ove dve odlične trke. Sa ovoliko uspona i na ovako strmom terenu su napravili izuzetne staze, od kojih je srednja mogla da bude i pristojna WRE trka.
Do kraja sezone ostaje još jedan vikend gde su na planu Prvenstvo Srbije na dugim distancama, kao i Prvenstvo Srbije u štafetama. Iste te trke se boduju kao i prvenstva Beograda.
Sledi jedna duga i bolna zima!
Нема коментара:
Постави коментар