Boroca cup - Atumn 2022

Nekako je tradicija da se svaka sezona počne i završi sa Boroka kupom u Mađarskoj. Tako je bilo i ove godine. Odlučili smo pre jedno 2 meseca da idemo da se properemo u Mađarskim banjama i da uživamo u trkama koje se održavaju na poznatim Juniperima. Kako smo krenuli da praktikujemo, krenuli smo dan ranije i poljubili vrata na granici čekajući 5-6 sati (i ovo je postala praksa, nadam se da neće više). Svratili do Segedina koji je bio u planu da se detaljno obiđe, vidi, slika, ugoji koje kilo sa Mađarskim gulašom, al vreme nam je dozvolilo da odemo do Meka, jedino smo to našli da radi i da je moguće odmah dobiti tzv "hranu". Protrčali malo kroz grad i pravac Johanathermal - Kiskunmajsa. Krčkanje u vodi 40C napolju, taman da se noge pretvore u pihtije, al zbog toga smo valjda i došli? 

Prvi dan - Skraćena duga distanca

U ovom izdanju takmičenja, trke su se održale na najsevernijem terenu blizu mesta Izask. Kako sam ranije trčao za Segedi Vasutas, trčao sam na terenu pored nekoliko puta na kampovima. Znao sam da je teren dosta brz, ali takođe i da je "najsporiji od brzih terena". Dosta strmije dine i nešto više zaraslih delova terena. Već sam video po dužinama staze da su nešto kraće u odnosu na uobičajene od strane ovih organizatora, samim tim sam i pomislio da će biti nešto sporije.

Cilj za oba dana mi je bio idi što kraće dužinski i dosta od tebe.

Za stazu od 8.3km prešao sam 9.2km, sa jednom greškom od 40-60sekundi gde sam u trenutku izgubio osećaj sa kartom i pomešao 2 vrha, samim tim i omašio pravac.

Kako se vidi po treku sve sam pokušavao da idem kolko tolko linijom. 

Na 3-4 sam se odlučio da sečem, jer realno nije bilo moguće prići kontroli a da se negde ne provuče čovek. Samim tim sam krenuo pa gde izađem izađem. Više sam ciljao da idem na levo ka beloj šumi koja je virila iza Junipera.

Nakon ulaska u drugi leptir dolaze prve greške (neko bi rekao da baš cepidlačim, al iskreno na ovom terenu to su već velike greške) 15-16 odlazim malo u levo kako bih se blaže popeo uz prvo brdo, samim tim gubim i pravac, takodje i na 16-17 pokušavši da ostanem na visini.

Na 19 dolazi prava greška, gde sam u sekundi izgubio dodir sa kartom i pomislio sam da se nalazim nešto zapadnije od kontrole.

Do samog kraja skoro sve sam išao linijom (sem 21 što je opet bila greška, jer je mnogo brže trčati van peščanih puteva).

Pre i posle trke, bili smo dobrotvorni srpski narod koji voli da pomaže ljudima u otkopavanju kola iz peska, malo gurke kopanja, pa opet gurke i tako u krug. Ve se lo.

Nakon fizikalije smo otišli do Kečkemeta da jedemo, jer u Mađarskoj smo, valja krkati. Došli do smeštaja pa ajd opet da se properemo i na kraju hlađenje u ledenoj vodi u kojoj sam sigurno sedeo preko 30 minuta. Prvih 20-30 sekundi psuješ sebe i pitaš se dal si normalan, ko lud ulazi u ledaru, a onda kad se navikneš shvatiš da je to možda čak i prijatnije od vrele vode (verovatno će ljudi reći budala i na ovo, al dok ne proba čovek misli drugačije). Nakon toga opet hrana, opet manjak spavanja i u 2 ujutro odlučujemo da je dosta za subotu

.

Drugi dan - duga distanca

Ustali nekako u 7 izjutra, odlučih da mi je jedan voćni jogurt dovoljan za celu dugu od 12.4km sa jednim osveženjem na istoj (nikad gora odluka, al ajd sad preživeh). Pitao sam sebe kud ne stavih note organizatorima u prijavi da idem na "early start", pošto sam dobio 71minut kao skoro poslednji u kategoriji (plus mojih 100kila i brat bratu predviđenih minimum 2 sata u šumi = ulazim u finiš tokom proglašenja).

Prva jibtrika odmah da te bocne onako u zeleno, prosta kratka, al lako da se pogreši. Do treće onako da se zaletiš ko budala, pa te zatim spusti na zemlju sa zelenilom. Kucanje zagarantovano. Već između 2-3 sam osetio težinu u nogama (ne od 100kila već od banje, a i manjka snage jer sam doručkovao ništa). Izlazim sa treće kontrole, dolazim na put, sa leve strane mi i dalje bela šuma, pomislih ju ima još do raskrsnice...Nakon 50ak metara uzeh kompas i svatih koju sam glupost uradio (M12 greška) sledi peglanje po peščanom putu, na kome sam imao osećaj da trčim unazad (jedno 30s-60s greške, s obzirom na moju brzinu). Na ulazu u KT6 htedoh da presečem, al sam ipak rekao "Dušane ne glupiraj se imaš još 10km, ne mora sve odma", da bih posle video da su Barkaš i ostatak ljudi prošli tuda. Na 7 me povukla malo uvala i presekao sam na put previše okolo.

9-10 bonus od ~200m na varijanti, ne znam kako promaših ovoliki vrh, al šta da se radi, šta je sledilo ovo je još i divno bilo (~1min viška)

10-11 realno kad sam izašao na raskrsnicu od malo pre, pomislih vidi ima varijanta preko 16, al kao očiglednije je da se kontrola nađe sa zapadne strane... ušao ja na livadu video neko drvo i pomislih to je ovo drvo između 11-12, slaže mi se svaka livadica i vrh na dalje, da bih u jednom trenutku provalio, ma nije to to i tako je i bilo. To drvo bilo je prikazano kao "krug bele šume", zašto nemam pojma, al bilo tako. Izgubih tu jedno 3-4minuta na bauljanje gde sam doživeo posle dužeg vremena "nemam pojma gde sam", jeste trajalo 30ak sekundi, al opet ne sme se to desiti.

15-16 prolazim pored 11te u nadi da znam put (otišao nekim drugim izgleda) tražio ovu prohodnu u jednom pravcu, našao bagrem probijao se i rekao sebi samo ti izađi na tu veliku livadu, pa gde god to bilo tako sam je i našao. (+30-60s)

Približavam se ja finišu, znam da je tu osveženje, nadam se kao svaki put da nema još mnogo, okrenuh drugi deo karte koji mi je bio savijen, kad ono bum ima još sigurno 4km. Čovek na osveženju me gleda i smeje se, kaže "Nije ti ladno?" ja ga gledam čoveče kakva zima, sala ima za celu zimu, a i vala ugrejalo me ovo što sam video kolko još ima. Do kraja jedna dobra stvar koju volim da praktikujem, a to je da namerno promašim kontrolu - polu namerna greška. Na 27 sam krenuo sa severne strane i rekao sebi "Ako dođeš na nju, dođeš, ako ne, tu je put i imaš relokaciju odmah." Tako je i bilo.

Sve varijante nakon osveženja su bile preloše za moj ukus. Previše odvajanja od linije i dodavanje nepotrebnih kilometara.

Na kraju od 12.4km staze, prešao sam 14.4 što je dosta više nego što sam imao u planu (istina na greške je bilo jedno 400m viška)

Ulazim u finiš, kad imam šta da vidim, proglašenje nije ni počelo. Svi srećni zadovoljni, niko medalju, možemo odma kući.

Sledi opet zimovanje i trčanje u nadi da ću se uozbiljiti sa treninzima i makar biti malo konkurentan u seniorskoj kategoriji. Iako sam bio 7mi na prvenstvu na dugim, to je sramota. Neko ko ne trenira gotovo ništa, da samo na iskustvo izvuče takav plasman na fiziki teškom terenu i stazi, treba se zapitati malo o stanju srpske "elite". Još mi nemamo adekvatnih takmičara koji smatraju ovaj sport dovoljno ozbiljno za neke "rezultate". Čovek mora da uloži u sebe kao što smo mi nekada radili, da bi mogao biti makar na pragu konkurencije sa ljudima iz inostranstva. I kad kažem na inostranstvo, ne mislim na Balkan, već sve van Balkana. Mnogo tu sati treba posvetiti, što fizike, što tehnike, što teorije i testiranja raznih stvari na treninzima / nevažnim trkama.

Eh da, završih kurs za operativnog trenera (što znači sad imam i papir, za ovo što ne znam), pa ako nekog zanima, eto i to.

Do sledećeg puta....